Srbiji je potreban tvoj osmeh.

Osuđivana, grđena, muvana u rebra, ponižavana, izopštavana i tučena,

ona je glavu uvukla u ramena, neveselo hoda i uveče se svojim čemerom pokriva.

Stid ju je i što je omanjala i što je popljuvana. Plaća sve svoje grehe i račune,

ali kamate ne stižu, jer ih pripisuje ko god zaželi i koliko mu je volja.

Pa se Srbija natmurila.

Zato joj je potreban tvoj osmeh.

Rastu�eni u svatove ne ide. Turobno srce kudelju ne prede.

Ako je smeh najbolji lek, šta čekamo? Neće nas izlečiti oni iz sveta koji nas s lakoćom, gotovo po navici, u brige bacaju,

niti će nas njihova milost, ako je doživimo, usrećiti.

Pouzdajmo se u sebe. I gore smo prošli, pa ćemo i ovo pregurati.

Osmehnimo se. Recimo bližnjima nešto lepo. Zapevušimo. Zazviždućimo. Poradujmo se danu koji nam je dat i lepim prilikama koje nam, možda, donosi. Trenutak radosti. Prijatan susret. Važno saznanje. Neočekivanu ponudu.

Mislimo na dobro, pa će nam na dobro izaći. Uvek držimo na umu staru, jednostavnu a dubokoumnu metaforu o setvi i žetvi.

Ne sejmo trnje, nego hlebno bilje.

Ne strahujmo od nevolje,nego se sreći nadajmo.

Uzdignimo glave ka suncu, umesto da ih zemlji primičemo.

Osmeh je potreban ne samo tebi, nego i onima koje će ozariti.

U njima će dodirnuti neku tananu, duboku strunu i ona će milozvučno zatitrati.

Ta lepa semenčica vedrine možda će proklijati u njegovom srcu.

Srbiji su potrebna radosna srca.

Kada se izbori sa svojom mrgodnošću i rastera zle slutnje,

izboriće se i sa svim nevoljama, sadašnjim i budućim.

Srbiji je potreban tvoj osmeh

Vidan Arsenijević